ЉУБАВНА ПЕСМА - Бернар од Вентадура

Опојни зачуо сам пој
дивљег славуја у лету
и тако мени брига рој
зблажи што ми Амор зада
и с Амором скупа она
која ми не беше склона
и тако бар прати сада
туђа радост моју сету.

Тужан живот води свој
тај што радост не зна свету
и с Амором бије бој
не пратећ га срца рада;
јер све живо од искона
пева радост из свих звона:
из врта из винограда
гаја и поља у цвету.

Ја, ког Амор мучи, јој!
изгубих пут прав у свету
а велики могах број
имат радости и нада
ал` несрећа са свог трона
гна ме, остах без ослона;
стог нек нико не напада
кажем ли реч коју клету.

О издајници зборим злој
незахвалној која ме ту
изда - такав је и род јој -
и секућ грану с ње пада;
дође л` до промене тона
због мене је као бона
сваком више спреман да да
но мени кад зла ме сплету.

Верно служио сам тој
док ми не окрену пету
ал` пошто нисам суђен њој
луд сам да је служим сада;
служба неком без поклона
к`о и нада та докона
чине да и моћник пада
јер тако је то на свету.

Пошто уништи наш спој
напуштам је - за освету
боље спас да тражм свој
ни она већ није млада;
ал` ипак из свих тих спона
што кад помене се она
срце задрхти од слада
само да до ње доспе ту!

Нека казни Бог зли сој
тих којима бех за мету
љубав спозн`о бих и спокој
да завидног не би стада;
луд ко спори с дамом: то на
крају све однесе Рона;
нек сваки лажов страда
због ког на њу дигох клетву.

Песму носи ту, Корона
оној чија је Нарбона
што је тако пуна склада
да надвиси сваку клетву.