ОПРОШТАЈНА ПЕСМА - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Још осећам жељу дугу
да искажем своју тугу
јер љубавног губи слугу
Поату са Лимузеном.

У изгнанство идем сада
сред погибли и сред јада
остављам свог сина млада
ком суседи прете злом.

О како сам препун патње
док напуштам свој Поатје!
Мој посед Фолкону дат је
и земља да влада њом.

Ако Фолкон помоћ не да,
ни краљ око тих поседа,
мог сина ће снаћи беда
јер хуље ће напаст дом.

Не буде ли мудар јако
када будем ја одмак`о
напашће га сви опако
јер млад је и нежан к том.

Опрост молим сад од ближњих
због неправди мојих силних
и за Христа молбу шчиних
на романском и латинском.

Сласт и храброст собом водих
ал` сад ми с растат од њих
тешитељу душа болних
долазим пред златни трон.

Бејах љубазан и бодар;
ал` сад брани то Господар;
претежак ми је мој товар,
тако близу је мој слом.

Пуштам сада ја све сласти
живот витешки пун части
пред Господом ја ћу пасти
да ме у Рај прими Он.

Пријатеље молим још ту
да ми мртвом дају пошту
јер срех радост и милошту
ја увек на путу свом.

Пуштам радост и милошту
крзна славља и свој дом.