На неки не знам који град
паде киша од које тад
њом сви дотакнути људи
одмах постали су луди.
Сви полудеше сем један
што се затече безбедан
јер је спавао у кући
својој кад се киша сручи.
Тај се диже што је спав`о
и, кад киша стаде, право
крену ван и виде чудо,
јер свет владао се лудо:
један обучен, други го,
неки у зрак нос уздиг`о,
неки носи кам, штап други,
скачућ у вис или у даљ,
један мислећ да је краљ
подбочио руке о бок,
један скакаше к`о поскок;
сви ил` прете ил псују,
или плачу ил` лудују;
један бечи пред свима се,
други прави и гримасе.
А тај разуман што оста
свему чудио се доста,
и виде да сви су бесни,
те, схвативши како не сни,
ниједног не нађе здрава,
што истина беше права.
Силно зачуди се свему,
ал` још више они њему
спазив га кад мину туд;
закључише да је луд
јер не чини као они,
што вероват беху склони
да су паметни и здрави,
тек он лудим им се прави.
Туку га по лицу, шији;
ударци су све оштрији;
гурају га, ногом туку,
и, да поднесеш му муку,
шибају га, вуку усто,
а он падне чим би уст`о.
Устајућ и падајући
он побеже својој кући,
блатом упрљан и крвава
ал` срећан што није мртав.
Ова басна, ова прича
к`о свет је и људска бића.
Овај је живот као град
пун луда што чине јад.
Највећа је мудрост стога
служити и волет Бога
и следит му заповести:
али такви нису чести.
Киша што пада је порок:
од ње теку, као поток,
Охолост велика и Зло
што је људе све изгризло.
А ако једног спаси Бог
сви сматрају лудим тог,
свако од себе га гони
јер не мисли као они;
презрели су Бога мудрост,
а пријатељ Бога лудост
види њихову све више,
јер пут к Богу изгубише.
А они мисле да је луд
и не схвата света ћуд.
паде киша од које тад
њом сви дотакнути људи
одмах постали су луди.
Сви полудеше сем један
што се затече безбедан
јер је спавао у кући
својој кад се киша сручи.
Тај се диже што је спав`о
и, кад киша стаде, право
крену ван и виде чудо,
јер свет владао се лудо:
један обучен, други го,
неки у зрак нос уздиг`о,
неки носи кам, штап други,
скачућ у вис или у даљ,
један мислећ да је краљ
подбочио руке о бок,
један скакаше к`о поскок;
сви ил` прете ил псују,
или плачу ил` лудују;
један бечи пред свима се,
други прави и гримасе.
А тај разуман што оста
свему чудио се доста,
и виде да сви су бесни,
те, схвативши како не сни,
ниједног не нађе здрава,
што истина беше права.
Силно зачуди се свему,
ал` још више они њему
спазив га кад мину туд;
закључише да је луд
јер не чини као они,
што вероват беху склони
да су паметни и здрави,
тек он лудим им се прави.
Туку га по лицу, шији;
ударци су све оштрији;
гурају га, ногом туку,
и, да поднесеш му муку,
шибају га, вуку усто,
а он падне чим би уст`о.
Устајућ и падајући
он побеже својој кући,
блатом упрљан и крвава
ал` срећан што није мртав.
Ова басна, ова прича
к`о свет је и људска бића.
Овај је живот као град
пун луда што чине јад.
Највећа је мудрост стога
служити и волет Бога
и следит му заповести:
али такви нису чести.
Киша што пада је порок:
од ње теку, као поток,
Охолост велика и Зло
што је људе све изгризло.
А ако једног спаси Бог
сви сматрају лудим тог,
свако од себе га гони
јер не мисли као они;
презрели су Бога мудрост,
а пријатељ Бога лудост
види њихову све више,
јер пут к Богу изгубише.
А они мисле да је луд
и не схвата света ћуд.
Нема коментара:
Постави коментар