ВРЕМЕ ЋЕ ТАКО... - Бернар од Вентадура

Време ће тако вечно тећи
кроз дане месеце и лета
и све што могу сада рећи:
душа је моја још занета.
У њој је и сад жудња сама
јер заноси је иста Дама
што мени никад не би рада.

Она се смешка сва у срећи
док мене свуда прати сета
кад чини да је мој над већи
знам да ме чека јад  и штета;
ако се љубав чистог плама
о неосетност туђу слама
то залудна је љубав тада.

Треба рад ове патње пуке
на самог себе да се једим
јер постах слуга трпећ муке
пред неосетним лицем једним.
Нек она моју лудост спречи
и нека штапом мене лечи
јер батина тек лудог свлада.

Не певам више, нит поуке
школе Гдин Еблеа следим,
јер песме своје, своје звуке
сматрам, авај! сад безвредним.
Залуд су дела залуд речи
ал` срце моје пред њом клечи
јер данима се лепшим нада.

Док радост на мом лицу стоји
срце је пуно горке пене;
беше ли икад човек који
које се пре нег у грех скрене?
О окрутна је макар врисн`о!
Не погледа ли мене присно
напустићу је крај свег јада.

Не! бићу увек тој госпоји
слуга рад сваке жеље њене!
Знам да ће да ме удостоји
мада сад страшно мучи мене;
зар не каже и Свето Писмо:
"Дан у ком срећу осетисмо
дражи је нег других хиљада".

Не! све до смрти која хита
она ће бити тек мој газда;
кад једном никне класак жита
њише се њише изнад бразда.
Мада ми не да преко прага
нећу да на њу падне љага
већ благост њену молим сада.

О драга госпо племенита
пречисто лице свеже вазда
прелепо тело струка вита
које Бог својом руком сазда!
Ви бесте биће чија снага
створи да моја жеља блага
тек вашој милости се нада.

О госпо премудра и драга
нек Тај што многа да вам блага
чекану радост мени зада!