ЉУБАВНО ОЧАЈАЊЕ - Бернар од Вентадура

Кад видим шеву што се вије
како на сунцу шири крила,
затим се спушта све хитрије
кроз сласт у срце што је скрила,
вај! какву завист трпим тада
свет гледајући раздрагани!
У срећи што ме за трен свлада
срце из груди жели вани.

Вај! мишљах љубав није тајна није,
ал` за мене је ипак била!
Још љубим као и раније
њу, што ме није наградила,
зграби ми срце изненада,
њој припадоше моји дани,
све узе, те ми оста сада
тек жудња да ми срце храни.

Од тада лудим, ноћ ме крије,
јер клону мога срца сила
кад видех очи најсјајније,
зрцала мени тако мила:
зрцало, у ком зрех се тада,
дубоки уздах мене рани
и страдах како некоћ страда
прелепи Нарцис у фонтани.

Због жене мене очај бије,
вера се моја променила,
те ако их и штитих прије
сад пустићу их до немила.
Ниједна верност да ми зада
откад ме она обезнани,
те их се чувам, к`о никада,
јер исте су на свакој страни.

Ни моја Дама боља није,
ја корим је јер није вила
јер чини ствари најподлије
јер не краси је части свила.
Немилост сад је сва награда
ја бејах лудак непрестани
те ваљда страдам сад без нада
јер хтедох оно што се брани.

Милост је мртва! О, мени је
одувек милост мртва била!
Она је могла да је слије,
ал` не хте! Где се милост свила?
Ах! како зла је премда млада,
кад јадник овај самохрани
њезином вољом мре пун јада
трпећи пред њом удес рани.

Ал` Дама не хте другачије,
залуд су молбе, речи сила!
Но неће гледат оног чије
све заклетве је погазила!

Напуштам љубав и дух пада:
у смрти зборим злој драгани
и крећем јер је она рада
бедан у прогон, крај незнани.

Тристане, идем из тог града,
походим тужан крај незнани;
остављам песме и дух пада
желећи љубав да сахрани.