КАД БЛАГ ЛАХОР... - Церкамон

Кад благ лахор горак бива
и лист с гране пада нежан
и стане птица песма жива
и ја уздишем и певам
јер ме Амор веза и сви
над којим ја немам моћи.

Вај! Амор јад и зла сива
остави ми - као гневан;
најтеже је дохватљива
ствар она о којој сневам;
дражи су ми, но други сви
сни које сним и дан и ноћ.

Разведри ме једна чиста
радост - толико волим њу;
уз њу сам, кад она приста,
тако да све је к`о у сну;
кад пођем, реч ми лечи жар
јер моје занеме усне.

С њом ниједна није иста
дама, када појави се ту;
и тад од ње све заблиста
кад мрак свије земљу сву.
Дао Бог да је такнем бар
ил` гледам је пре нег усне.

Сав дрхтим од те мрем
љубави, спио ил` бдео.
Зауставим се блед и нем
дрхтећ кад бих зборит хтео;
служићу је два лета, три
и истину ћу тако знат.

Нит мрем нит живим у том свем,
тако сам болом свијен цео;
ту љубав слабо судит смем
ко зна кад њен ћу скинут вео -
она сву милост у се скри
што може дат ми мир ил` рат.

Волим кад ме чини лудим
и да трем и хватам зјала
због ње волим да се трудим
мада зло ме напаст знала
јер после зла слутим срећу
од ње, ако то њој годи.

Жели л`, умрећу међутим
драге воље, од тих зала;
ај! још смртну рану ћутим
што је с љубављу ми дала
да никада тежит нећу
из тог затвора слободи!

Спрам ње, брижан сам и смеран:
док је плашим се и служим
због ње бићу лош и веран
крив и  поштовањем дужним
и прост и веома учтив
и пун нереда и склада.

Ал` она, све то докучив
може ме задржат сада.
Церкамон зна: тешко учтив
тај је што с Амора јада.