И ЈА КАО СВЕЋА... - Пер Рајмон од Тулузе

И ја као свећа
што уништава се сама
да другима дадне плама
певам и патим о срећи
бринућ се других људи
и мада се к`о створ луди
понашам не губим сталност,
дајућ свим другима радост
а зла себи и бол худи;
нећу нико да се куди
не дирне л` га моја жалост.

Пошто знана ми је ставрност
да тамо где Амор суди
тек лудости не науди
волим и тежим волећи
њој лепшој но свака друга
те ако ме снађе туга
нећу престат да је волим
јер што ја је више молим
смрт ми се све више руга
од Амора к`о од друга
тражим свему да одолим.

И док дворим пред охолим
срцем - то је борба дуга -
бићу њен вазал и слуга
са злима се свим носећи
а ако ме таквог жели
ево јој мој живот цели
чист одан без подмуклости
и ако ме двор угости
њен уз какав мој скок смели
тај наук свет нема вели
бољи моје од лудости.

На дан кад ми у љупкости
јавивши се дар удели
уз љубавни знак весели
хте плам згасит ми к`о свећи
тако у дно срца ту га
смести да жуд буде дуга
да вечито од ње горим
и ја луд и у најгорим
лудостима без оструга
мишљах да ће та ме куга
заобић у злима мојим!

Када могнем да освојим
ту моћ - да ми сине дуга
рад бих до суседног луга
ал` цвет тражећи што већи
видим да свет мало нуди
нема дама такве ћуди
ма каква им била важност
стога дајем њој оданост
сав побеђен у заблуди
док нит хвали ме нит куди
схватам њену постојаност.

Песмо луци где је радост
где се свако часно труди
краљу што зна и штит нуди
иди у Арагон рећи
да распршила се тама
и да чиста љубав нама
уз весла и једра бела
напокон је долетела
ал` ми не треба галама
нит да зна се која дама
то је - или светла стела.

Ал` волим вас ја ни цела
коштица кад нисам с вама
стог буд`те ми у злу намах
кормило и једра бела.