СЕКСТИНА - Арно Данијел

Јак жар што ми срцем уђе
не плаши се кљунова ни нокта
завидљивца ком од зла мре душа;
не смем дићи на њ гране ни прута
из заседе сем кад нема тетка;
сласт ће мени дати врт ил` соба.

У мом сећању је соба
где на мој јад ретко кад ко уђе,
зли су попут брата јој и тетка;
моји уди трепте све до нокта
исто као дете испред прута
мрем да њу ми не изгуби душа.

Њено тело да, не душа,
у потаји прими ме сред соба!
Срце рани љуће но врх прута
јер њен роб сам што не сме да уђе!
уз њу бићу као плот до нокта
одбив позив и друга и тетка.

Никад сестру мога тетка
неће попут ње волет ми душа;
тако близу као прст до нокта
желим бити ја сред њених соба;
може Амор кад ми срцем уђе
чинит са мном што од крхког прута.

Откад цвета сув врх прута
и зда Адам са нећаком тетка
љубав такву што ми срцем уђе
не зна тело ниједно нит душа;
ма где била споља ил` сред соба
срцем нисам даљи јој од нокта.

Тако ураста и нокта
моје срце њом као срж прута;
мом је слављу зид и двор и соба,
мање волим брата јој и тетка;
двапут срећна у Рај ће ми душа
ако створ што воли ту кад уђе.

Арноов пој нокта и тетка
њој којој се мили прута душа
њен Жуд чији дар сред соба уђе.