субота, 9. јануар 2016.

НАЈБОЉИ ЉУБАВНИК - Гијом Девети Аквитански (1071-1126)

Написаћу песму док сним
и ходим под сунцем тим.
Дама има с језиком злим,
њих знам ја:
њих срцима што витешким
задају зла.

Дама чини смртни грех
витезу часном кратећ век
а којој монах ил` поп је лек
луда је ту;
спржити треба уз суд прек
угарком њу!

Оверњом из Лимузена
ходих сам и као сена:
сретох жену шјор Гарена
и Бернарову;
поздравише ме тог трена
по њихову.

Једна ми тад слог по слог:
"О хаџијо чувао те Бог,
види се да си отмен род
то мој је суд
ал` видимо сред света тог
многи је луд."

Чујте какво би ми слово:
не рекох ни оно ни ово
нисам ништа друго сков`о
до одзив знан:
"Бабариол бабариол
бабаријан!"

Тад Агнес Ермеси овлаш:
"Таквог тражиле смо баш.
Сестро нек буде гост наш
јер скроз је нем
и мало приглуп, да то знаш,
тврдити смем."

Једна ме под вел узе већ
смести ме у собу уз пећ.
Беше ми лепо морам рећ
уз цура пар
и ја се грејах мотрећ све
ћумура жар.

Друга ми петла сласног да
знајте би већи него два
а одсутна послуга сва
само нас троје;
папрен би сос и вино с дна
и хлеб од проје.

"Сестро ово лукав је створ
и од нас он крије свој збор:
нек ступи мачор у наш двор
јер сад је час:
да збори неће бити спор
лаже ли нас."

Сестро Агнеса оде по звер
и грд мачор уђе кроз двер
кад му видех брке и реп
обли ме зној
готово прав изгубих смер
и понос свој.

Пошто се сврши гозбе рок
свукох се следећ њихов ток;
с леђа ми мачка ставише тог
зла и клета;
једна га пусти низ мој бок
све до пета.

Повуче за реп у доба то
мачка што ме огреба зло:
рана ми задаше тад сто
и још више;
ал` мучење сам подн`о сво
не може тише.

"Сестро" Агнеса Ермесени
"нем је чини се све мени;
сестро купка нек се пени
док је у њој."
Осам и више дана пребдих
у пећи тој.

Узех њих како ћете чут:
сто осамдесет осам пута
да скоро сломих опут крут
и сваки крак
а јад свој не знам рећи ту
тако би јак.

Јад свој вам не знам рећи ту
тако би јак. 

Нема коментара:

Постави коментар