ПЕСМА - Сордело из Гоита

жив мрем


Сад кад се обнавља и сја
лето кроз лишће и цвеће,
-јер дама што је дивна сва
замолила ме, од несреће
да ме теши, да певам ја -
певаћу, макар ме неће
смрт заобић; њу волим с дна
срца што је ретко среће.
Ailas, e que m fan miey huelh,
Quar no vezon so qu iem vuelh?

Мада ме љубав мучи сад
и убија ме, нисам љут
јер због најлепше ја мрем сад
мој бол је мога мира кут.
Док мил сам јој и док ми над
улива штедро сваки пут,
никад, ма какав био јад,
од мене неће жалбу чут.
Ailas...

Мртав сам, ако љубав тек
пусти ме да грем куд знам,
не видећ где ћу наћи лек,
хтедне л` да сам без ње сам;
јер другу волет јесте грех,
заборавит њу - велик срам;
ма како био удес прек
та прва љубав мој је храм.
Ailas...

Ах, зашто ми онда зада зло?
Кад зна, и стог сам усхићен,
да, хвалећи је време сво,
дам више но што дар је њен;
јер може са мном чинит то
к`о с нечим својим, сваки трен,
ал` нећу њен напустити до
макар и хтела да жив мрем.
Ailas...

Појућ, молим благу драгу,
да ме, жели л`, не убије,
јер, ако зна греха снагу,
кајаће се то л` успије;
а не да л` ми руку благу
мрет је мање окрутније:
тај креће по смрти трагу
кад њу видет коб му није.
Ailas...