Већ стиже доба дугих дана
и бехар цвета преко грана
а птице поју с пуно склада
у грмљу где их зимска слана
држаше дуго али сада
у цвећу и сред лишћа млада
свако по својој жељи пева.
И ја сам срећан овог днева
јер срце нову радост снева
у срцу расте жеља блага
али због туђег зла и гнева
далеко сам од њеног прага
те неста радост та без трага
а Амор не да да се надам.
Јер откад воће узбра Адам
и баци нас у немир хладан
не беше лепши створ у Христа
јер она има стас прикладан
леп и чист попут аметиста
ал` моја жеља још је иста
прем` она за ме слабо брине.
Ал` неће створит све даљине
да у мени та љубав мине
нит ће у срцу мом да стане
јер често она тако сине
да се расцвета на све стране;
више нег цвећем нежне гране
ја љубављу сам свијен свуда.
Та силна љубав чини чуда
ал` мене плаши судба худа
да презреће ме моја мила;
тако је ватра моја луда
да залуд је сва вода Нила
к`о танка нит што не би била
довољна кулу да одржи.
Теј је вај! трпим све до сржи
страст и јад којим Амор пржи
преблаге жеље мноштво стега
док бледило ми лице крши;
ја остарићу наком свега
и бићу бео попут снега
ал` се на даме жалит нећу.
Јер даме моћ нам дају већу
и одважнима венце сплећу:
тај што је мио попут цвета
ако му дама не да срећу
заслужиће тек презир света;
склањам се кад ме јунак срета
ал` злице терам из свог стана.
Жонглеру поред топлог лета
вест ову носи пун полета
да мог Рејмона и јарана:
да драга ми је моја сета
и мала радост да је мана
која ми служи као храна.
и бехар цвета преко грана
а птице поју с пуно склада
у грмљу где их зимска слана
држаше дуго али сада
у цвећу и сред лишћа млада
свако по својој жељи пева.
И ја сам срећан овог днева
јер срце нову радост снева
у срцу расте жеља блага
али због туђег зла и гнева
далеко сам од њеног прага
те неста радост та без трага
а Амор не да да се надам.
Јер откад воће узбра Адам
и баци нас у немир хладан
не беше лепши створ у Христа
јер она има стас прикладан
леп и чист попут аметиста
ал` моја жеља још је иста
прем` она за ме слабо брине.
Ал` неће створит све даљине
да у мени та љубав мине
нит ће у срцу мом да стане
јер често она тако сине
да се расцвета на све стране;
више нег цвећем нежне гране
ја љубављу сам свијен свуда.
Та силна љубав чини чуда
ал` мене плаши судба худа
да презреће ме моја мила;
тако је ватра моја луда
да залуд је сва вода Нила
к`о танка нит што не би била
довољна кулу да одржи.
Теј је вај! трпим све до сржи
страст и јад којим Амор пржи
преблаге жеље мноштво стега
док бледило ми лице крши;
ја остарићу наком свега
и бићу бео попут снега
ал` се на даме жалит нећу.
Јер даме моћ нам дају већу
и одважнима венце сплећу:
тај што је мио попут цвета
ако му дама не да срећу
заслужиће тек презир света;
склањам се кад ме јунак срета
ал` злице терам из свог стана.
Жонглеру поред топлог лета
вест ову носи пун полета
да мог Рејмона и јарана:
да драга ми је моја сета
и мала радост да је мана
која ми служи као храна.
Нема коментара:
Постави коментар