КРАЉИЧИН ОДЛАЗАК - Бернар од Вентадура

У мом је срцу таква срећа,
све се мења сада.
Посвуда видим бујност цвећа
иако снег пада.
А моја радот још је већа
сред ветра и града,
јер душа моја моћ осећа
и лепши пој склада.
Јача ме љубав моја
и радости без броја,
те снег је као цветна боја,
а студ пролет млада.

Могу и поред зимског хлада
шетат без одела,
јер љуту студен лако свлада
моја љубав врела.
Ал` луд је тај ком рану зада
злог поноса стрела!
Ја радости сам пун и нада
откако ме срела
најлепша од госпоја
што даће ми спокоја,
крај чијег блага душа моја
Пизу не би хтела.

Чак кад би њена љубав свела
ја бих усред зала
памтио свуда ведрог чела
сласт што ми је дала!
Душа би била сва весела
и жалост би стала,
кад би бар једном испод вела
мене погледала!
Драгој дух мој хрли смело,
ал` вај! далеко од ње, тело
стоји крај тих жала.

Ал` чему нада устрептала
усред тужне јаве?
Као брод ношен преко вала
заноси ме даве.
Да побегнем од тешких зала
нема стазе праве.
Ноћу док лежим препун жала
трзам се пун страве:
ни Тристан волећ врело
и левајућ суза врело
не спозна такву бол зацело
због Изолде плаве.

Ах! да сам ласта пуна славе
да из ових страна
стигнем сред ноћи трепераве
до њеног стана!
Тог што вас воли патње плаве,
госпо раздрагана;
смрт прећи ће му преко главе
за још мало дана.
Госпо, којој сав тежим,
склапам руке и клечим.
О чисто тело,  ликом свежим,
узроче свих рана!

Она је брига непрестана
мог срца што пати.
Дође ли једном та драгана
сав ћу устрептати
и бићу лика обасјана!
Мој јад ће нестати
и радост биће ми знана
она кад се врати.
Ал` Љубав којој тежим
чини да каткад јечим,
јер знам да тек ћу плачем нежним
радост увећати.

Гласниче, трчи, тражи
лик мени од свих дражи,
њој сав мој очај кажи
и тугу што ме прати!