ПАСТОРАЛА - Маркабрус

Крај извора сред винограда
где песком ниче трава млада
под стаблом пуним свежег хлада
са круном од новог цвећа
кроз које песма птица пада
њу што ми срећа није рада
затекох саму ту крај врела.

То беше дјева пуна чара
кћер имућнога господара;
веровах да се рад ње ствара
певање птица сјај пролећа
да рад ње беже доба стара
ал` мој предлог сав пун жара
саслуша она невесела.

Лила је сузе с пуно сете
из прса јој се уздах сплете:
"Христе, због ваше моћ свете
снашла је мене та несрећа;
подносим тако патње клете
јер храбре су нам пошле чете
да за вас чине славна дела."

"Са њима оде и мој мили
племенити богат сав у свили
те отад моје срце цвили
јер на њега се увек сећа.
Ја кунем Цара што о сили
снева и води рат немили
те туга сву ме обузела."

Кад зачух њене неспокоје
крај врела рекох речи своје:
"Лепојко, чувај свеже боје
јер њих плач неће да увећа;
нека се бриге ту не роје
јер Бог што лисјем ови хвоје
даће ти оног ког си хтела."

"Витеже врли знам да мене
чекају сласти неслућене
на другом свету усред сене
где чак и грешне чека срећа.
Ал` овде залуд траже зене
оног за којим биће вене
те живим као занемела."