ЉУБАВНО ПИСМО - Арно од Мареја

Дамо лепша нег умем рећ
због које често тужим већ
ваш пријатељ добар који
одан вам је - знате који -
јавља се и шаље поздрав
у ком је живот његов сав:
никад срећа му ни спас
неће доћи сем од вас.
Дамо, мислих време неко
ко најбоље би вам рек`о
све то што у срцу ја сних
да л` ја лично ил гласник;
по гласнику није добро
можда до вас не би допр`о.
Гласник боље ће изгледат:
писмо што мој носи печат
јер гласника нема бољег
низ безбеднијега због свег.
Тај ми савет даде Амор
у чији се уздрам разбор...
Сад чујте Дамо молим вас
шта носи вам мог писма глас.

Племенита дамно умна
и у коју свет не сумња
која све зна и не мења
дела речи нит мишљења
ваша љубазност и дражи
реч вам блага и без лажи
образовање и вредност
дивно тело лица чедност
леп осмех и поглед мио
где је Амор гнездо свио
леп рад и реч топла с њим
чине да ноћ-дан о том сним.
Кад над немам да вас видим
без воље и тужан живим.
Ноћ-дан молим Бога да
смрт ми ил` вашу љубав да.
Дамо ту љубав да л` ми Бог
ваш бићу више но свој стог;
јер због ваше Дамо воље
све чиним и кажем боље;
на дан кад би први сусрет
ваша љубав уђе усред
мога срца плам палећи
који сваки је дан већи...
Кад да мислим бих такође
о другом ваш гласник дође:
моје срце тамо ваш гост
да ме к`о гласник на благост
вашег подсети тад тела
на леп облик вашег чела
од љиљана што ј беље
и плаве вам косе веље
очи сјајне и живахне
и нос што се прав истакне
на свежину вашег лица
рујнијега нег ружица
усташца и бели зуби
од којих сјај сребро губи
брада грло и груд стога
беле к`о снег и цвет глога
лепе ваше руке снежне
прсте витке вам и нежне
понашање ваше дично
и никада недолично
ваше мале љупке шале
и отменост кад вас хвале
и на леп ваш лик весели
кад смо први пут се срели.
Кад ме срце свег тог сети
нађем се у таквој сети
не знам куд идем ни откуд
чудим се да нисам к`о луд
срце ми те ствари плаше
због љубави Дамо ваше.
Цео дан се с болом борим
а ноћ чека ме с још горим:
лежући у кревет меки
мислим наћи одмор неки
али вртим се сна лишен
мисли мислим и уздишем;
дигнем се не право него
да бих поново ту лег`о;
окренем се здесна слева
ал` не може да се снева
збацим покривач и брзо
дигнем - да се не бих смрз`о.
И тад након све те муке
ван извучем обе руке
склопивши их срце шаљем
мени крају том најдаљем
где дамо обитавате;
чиним то што читате...
То казах не могу више;
склапам очи и уздишем
и уздишућ тако уснем
тада похита мој дух нем
право Дамо према вама
јер вас жели видет намах.
Исто као што ја желим
ноћ и дан он жаром целим
постаје ваш слуга врли
што вас милује и грли.
Више хтео бих то пре сна
нег да сам господар Ремса.
Више волим спит радостан
нег жудећ чекат тако сан;
ал` знам да сам срећан и да
Бланшфлер Семирамида
Тизба Леда и Јелена
Антигона и Исмена
нит Изолда косе плаве
не знаше те среће праве
ни пола са својим милим
к`о ја с вама, тако мислим...
Дамо не знам рећ ни стоти
део муке што ме кроти
зебње патње што се збраше
због љубави Дамо ваше.
Због те љубави жив горим
али ја вас Дамо молим
опростите ако греших.
Дамо лепша од најлепших
коју икад зда природа
где нема шта да придода
лепша сте но дан у мају
сунце мајско летњи сјају
ружо мајска цвеће красно
кишо априлска дно јасно
и зрцало све љубави
вишња врлина кључ прави
части о којој свак сања
врх и корен свег знања
соба игре куће крас,
Дамо руку склопљених вас
молим да ваш будем слуга.
Не треба ми љубав друга.
Нећу молит преко мере
у милост вам имам вере
и стог ми док мрем у јаду
обећајте вашу наду
за оданост да ме теши
све док смрт ме свег не реши
јер боље је с надом мрети
нег у очајању бдети.
Дамо даље молит нећу
али Бог нек да вам срећу;
желите л` дајте ми спас
јер ме Амор свлада рад вас
нек свлада вас са мном сада
Амор који над свим влада.
Дамо.