ЉУБАВНА ПЕСМА - Азалаида од Поркерага

Сада хладно време влада
уз лед и уз снег и блато
и птичјега нема склада,
свака ћути чудновато;
и суве су на све стране
без цвета и листа гране,
славуј не пева по крају
који буде ме у мају.

Тол`ко ми зна срце јада,
те се свему чудим зато,
и схавтих да лакше пада
него што се скупи злато;
а ако ме речи ране
од Оранжа нема мане,
и тако сам сва у вају
да ме снаге напуштају.

Слабо љубав цени дама
ако госпара богата
и моћнога жели сама,
то је мана свим позната;
тако у Велеју веле
да не тражи љубав веле
моћи и богатство; та ми
част не служи правој дами.

Драгог имам пуног плама
вреднијега и од злата
а љубав је међу нама
чиста, и он мене схвата.
Ми смо жељи среће целе,
а све што нам други желе
нек Бог остави у тами,
мене такав грех не мами.

Мој мили, је врло радо
хтех бит ваша сваки час,
ваш лик мене је савлад`о,
чекам стога част од вас,
ускоро ће доћ до пробе,
припремићу своје собе:
обећасте као драг гост
да не мислим на опасност.

Нек Бог штити Лепи Поглед
и судбину Оранж-града,
палату и цели посед
и тог што Провансом влада,
и све који су без злобе
и лук леп са стране обе.
Тог изгубих на сву жалост
ком подарих срца сталност.

Жонглеру, ти без тескобе
до Нарбоне носи, доб је,
песму Оној која Радост
оличава свуд и Младост.