КАНСО О ПРАВОЈ МИЛОСТИ - Фолке од Марсеја

Почини грех велики Амор
кад је ућ` у мене хтео
јер он није тад донео
милост која блажи замор:
Амор тако име губи
и не-амор тад постаје,
јер милост му није рада.
Била би му част и слава
њему који свиме влада
да га прати милост права.

Ако несавладан сад Амор
буде, побеђен само цео
и спасит ми један део
среће није залуд напор.
Милисте ли да тај груби
чин слави му шта додаје?
Не, хвала ће да јењава
од тог, ал` не моја нада
озеленил л` грана млада
мог сна, к`о милост права.

Ал` то неће бит, јер Амор
не жели нит моја дама
а не знам шта мисли сама
тек знам да ми прети затвор
кажел ли јој свој луд суд.
Срце храбро бије свуд
те страх однети га неће,
а на крају даје цвеће
слатко воће, знак да спава
у дами ми милост права.

Ах одвећ ме мрзи Амор
јер милост ми одби намах
ипак дама над дамама
што нада мном има надзор
могла би му смирит ћуд
јер улаже већи труд:
на њеном се лицу среће
снег и жар, свак увидеће
да се у њој сједињава
са Амором милост права.

Тек тако сам жив, зна Амор.
Кад и како срце моје
вас у себе узело је
и држи вас ту, не назор.
Ви сте велик, ал` узалуд,
јер ми стајете у груд;
као куле што највеће
сен зрцало одражава
у срце ми, усред среће,
може стат та милост права.

Преврио сам се худ
па ме мени оте Амор
кад већ бејах лак к`о лахор:
помоћи ми неће, авај,
ни Правда ни Милост права.

Азимане, ваш ми прав збор
и Тостемпов, свеђ` да разбор;
ал` сад мрем сред заборава
где? не зна ни Милост права.