ПРОЛЕЋНИ КАНСО - Арно од Мареја

Дах ветра ме благо прене
у априлу, у спокоју
ноћи свуда раширене
док славуј и сојка поју;
на свој начин птица свака
игра у свежини зоре
и узлеће уз парњака
својега све више горе.

И док свако је створење
ведро, видећ младу хвоју,
у мени се жеља пење
да мислим на љубав своју;
у име тог лепог знака
моје мисли нежно горе
док лахора крила лака
окна срца мог отворе.

Још је беља од Јелене,
лепша нег цвет у повоју,
кретње су јој одмерене;
зуби нуде белу боју,
срца јој је сталност јака,
свеже усне лаж не зборе.
Боже, пошто сва је таква,
штити њу и њене дворе.

Милошћу ће свити мене
кад дође крај дугом боју
и пољупце нежне њене
ја добићу, све на броју.
На пут ћемо још пре мрака
кренут, чезе нису споре:
због тог тела без парњака
путе поднећу најгоре.