Окреће жуто лице изједено
бригама добром
сунцу и тада је осмех
који је само зарасла
рана озарује.
Гаснући види на путу
свог живота једну ружу
дакле и она је газила по ружама
нагнута над тим
необичним цветом из света
живих и мисли о изгаженој
срећи.
Мисли на синове који су је напустили
у грубим униформама
напустии тврда корака док су туђе
жене бацале под њихова гвоздена
стопала црвене руже.
И онај најмлађи рођен
у капици отишао је у челичном
шлему и није могла да га
помилује по глави
тада је за њима трчала парализована
пламењем златних великих труба.
Сада хода тим путем
сама и носи велики хлеб
који више не треба да дели.
Окреће угасло лице према сунцу.
И жиг светлости
пао је на каменити пут
на пут од гвоздених крстова
на пут од црног мермера
од кога потичу фигурице
беле пуначке деце.
Са неба виси слатка
групица мртвих анђела.
Нема коментара:
Постави коментар