Али ко ће видети моју мајку
у плавом мантилу у белој болници
која се тресе
која се кочи
с дрвеним осмехом
и белим деснима
Која је педесет година веровала
а сада плаче и каже:
"не знам... не знам"
њено лице је као велика мутна суза
склапа жуте руке као уплашена
девојчица
модрих усана
али ко ће видети моју мајку
уловљену зверчицу
исколачених очију
онај
ах желео бих да је носим на срцу
и храним слаткишима
Нема коментара:
Постави коментар