Туга трепавица црних, зрачних, дивних,
Дијаманти суза обилних и кивних,
Али снова огањ којим небо дише -
Те очи из којих сија кротка радост -
Све ја памтим... Али не живимо више,
А били смо сама ведрина и младост!
Одакле сад стижеш к мени, кад је тако?
Зашто у сну моме искрсаваш лако,
Зрачећи лепотом што је вечна гатка,
Да још једном дођу усхићења снена
И сусрета срећа - та земаљска, кратка,
Коју бог даде и узе истог трена?
27. август 1922.
Нема коментара:
Постави коментар