Зби се у пролеће, сред живота лака...
Није та рака зев паклени крила,
Но лак беше живот - да, попут облака
И оног танког дима из кандила.
Као њиву којом род ће да поврви,
Сву срећну земљу угледах пред собом -
И тад прва љубав и стихови први
Дођоше к мени с пролећем и гробом.
Степски цветак, жртва заборава мога,
У зори мојој тај увелак незнан,
Беше згажен смрћу као петом бога -
Дат вечном свету, за чудесни бездан!
9. септембар 1922.
Нема коментара:
Постави коментар