Кад дође она што ћути, кад лалама одсеца главе:
ко добија?
Ко губи?
Ко прилази прозору?
Ко најпре јој помиње име?
Постоји један што носи моју косу.
Носи је ко што мртваце на рукама носимо.
Носи је ко што је небо носило моју косу
оне године кад сам волео.
Из сујете је тако носи.
Тај добија.
Тај не губи.
Тај не прилази прозору.
Тај јој не помиње име
Постоји један што има моје очи.
Има их откад се капије затварају.
Носи их на прсту као прстење.
Носи их као крхотине уживања и сафира:
он беше већ мој брат у јесен:
он броји дане и ноћи.
Тај добија.
Тај не губи.
Тај не прилази прозору.
Постоји један ко има оно што рекох.
Под руком то носи као свежањ.
Носи то као часовник свој најгори сат.
Од прага до прага то носи, и не баца га.
Тај не добија.
Тај губи.
Тај прилази прозору.
Тај најпре јој помиње име.
Тај с лалама бива посечен.
Нема коментара:
Постави коментар