Преброј бадеме,
преброј што беше горко и што те је држало будну,
приброј томе и мене:
Тражио сам твоје око кад си га отворила
и кад те нико није погледао,
прео сам ону потајну нит
низ коју је роса што си је мислила
клизила ка крчазима
чуваним изреком која не нађе
ни до чијег срца пут.
Онде си тек сасвим ступила у име које ти припада,
корачала си ка себи поузданим кораком,
њихали су се слободно чекићи
у звонику твога ћутања,
што ухвати слухом то ти приђе,
што беше мртво загрли и тебе,
и тако сте утроје ишли кроз вече.
Начини ме горким.
Приброј ме бадемима.
Нема коментара:
Постави коментар