Кроз прашњави застор ведро пронесена,
Из врта у собу струји светлост лета.
Позлатом кристалном такла се клавсена,
Старих ћилимова, безбојног паркета.
Забитно је. Има јасике и клена,
Грлица благује, дивља ружа цвета...
Гњилеж у тој кући. Као заптивена,
Она је већ давно за пауке мета.
Загонетне искре у ћутњи се роје:
Мољац-седефлија сад кружи салоном.
Кадифасти, жустри лептир лила боје
На стакла налеће с неком слутњом боном.
Све је затворено, слепо... Е, па то је...
Ту ни мољцу дуги дани не предстоје.
29. јул 1905.
Нема коментара:
Постави коментар