ИЗ "ШПАНИЈЕ, ПЕСМЕ У ЧЕТИРИ СТРЕПЊЕ И ЈЕДНОЈ НАДИ" - Николас Гиљен

СТРЕПЊА ЧЕТВРТА

У недељу, ноћу, оде

оде, да се не поврати.

Грозницом му сјаху очи,

крин држаше расцветани;

а крин у крв претвори се,

крв се у смрт преобрази.

Спава Федерико у каранфилима,

у маслини, смиљу, хладној месечини,

Гранаду, Пролеће поред себе  има.

Спаваше лежећи у оштрој тишини,

подно лимунова вишезначних својих,

лежећи музичан крај пута у тмини.

Ноћ дубока која жар звездани роји,

блистав и прозиран реп је распрострла

друмом сваким што се у друмове броји.

"Федерико!" из свег повикаше грла,

руку непомичних које уза стеже,

Цигани идући, корака замрла.

Како зов им танке крви се разлеже!

Какав плам њихових тела укочених!

И нежан траг стопа што се путем слеже!

Омркнули скоро, иђаху зелени,

бескичменим путем, тешким корачајем,

изувених чула, пролажаху снени.

Уста Федерико, сав обливен сјајем.

Гранада, Пролеће беху му окриље,

и са каранфилом, месецом и смиљем,

пође, пратећи их мирисавим крајем.