Ох, разуме људски, огњена самоћо,
зачињеш све, не стварајући!
Претвара се да је топло као блато
његово осећање болне суштине,
силовита љубав која га улепшава
истичући га изнад крила
тамо где једино ритам
очију плаче,
ал му не улива дах који га усправља,
и остаје освежавајући се у самој себи,
једино у Њему, пречисто, само у Њему
неизрециво прећуткивање,
љубавна стрепња материје,
анђеоска себичност која измиче
као врисак ликовања над смрћу
- о разуме, пустаро огледала!
ледено испарење камених ружа
наврх времена укоченог;
дамару запечаћени;
попут мреже устрепталих жила,
затворен склоп верижњака
који једва хита или касни
према снази свог уживања;
тескобна уздржљивост
која наслућује бол а не рађа га,
која слукти како степом њених ушних опни
одзвања тужбаљка језика
а не одашиље је;
која само упија суштине
и опстаје тако, кивна злоба,
једна, јединствена, са својим јаловим богом,
не дижући између обоје
глуву тегобу пути,
не допуштајући у свом савршеном јединству
сирову поругу тог несклада
коју хране непомирљиви живот и смрт,
продужујући једно друго
као дан ноћ,
и обоје заточени у ћелији,
као у касно доба заранка,
вај, само један, неплодан, опор,
с Њим, са мном, с нама троје;
као чаша и вода, само једна
која усредсређује своју белу ћутњу
на смртоносној обали речи
и у самој неминовности крви.
АЛИЛУЈА, АЛИЛУЈА!
Нема коментара:
Постави коментар