У пролеће дуњин
Расцвета се цвет...
Запоји га река
Где се крије башта
Светих девојака.
Под лиснатим сводом
Грожђе расте, сазри.
Носи вински плод.
Али љубав моја
Нема доба свог.
Она је као вихор
Са севера, који
Од Кипра овамо,
Уз блескање муња,
Грозничаво, страшно
Немислосно хуји...
Од дечачког доба
У крви ми кипи.
Нема коментара:
Постави коментар