Оставио је кућу, хтео је
да она буде без имена.
(Ствари ће, кад је повољан час,
засветлети
у једном лицу без лица...)
Стрми лук улице, -
непријатељски
као загрљај који није призвао.
До у зубе
навејава гранитна прашина.
Његови монолози у мраку - они
још нису као суво, сиротно
крцкање вилица
слепих мишева док плешу.
Жаљење се најзад ломи, -
али у злату једне слике
дочарава све то млаз урина
који се лије из једног спорог мозга...
Сова не излеће из ћутања,
не израња брег из шуме ћутања.
Тело ћутању није гроб.
Ћутање га не ископава.
Тако је гласна његова кожа,
да за њим иду кућа, постеља, књиге,
сенке, ношене
на аветињском слону речи.
Он исмева своје писање
песмама, бесконачно... Хладноћа,
и хладноћа лаже. Слеп,
као да је повратио своје лице,
он стоји сред јутра.
Нема коментара:
Постави коментар