Нас које можда нико више неће читати,
нас омамљује сунце, распршује нас
до ивица ваздуха.
Тако огромно рашћење, будан сан,
сунца жудно пријатно осећање
које с патуљкастим корацима (као да човек
себе гледа с врха планетарија)
корача по стеновитом острвском тлу,
поклања нам пријатељица око које кружимо.
Али бранећи се од поклона
(као што се дрво брани од светлости
загаситом кором,
док се месо распукне, ал` језгра остају тврда)
гледају последњи који сад пишу
и неће имати читалаца
без жудње гледају
како стадо размишља наспрам светлости
оборених глава
и они воле сваки од ових дана
који су високи као последњи,
а које њихова љубав не улепшава.
Нас, које можда нико неће читати,
више од сваког пророштва потреса вече:
Вече мири,
копрене су разгрнуте,
голо стоји жбуње,
боли црни сплет, дожуђен,
и топола,
награда друма је прекомерна,
незаслужена жута ума,
уломци и камење оштрих сенки
нижу мале мртвачке главе
вечно и јасно
као што је само нем човек јасан,
насилно и самотно и свуда.
Невидљиво остаје невидљиво,
зверје одлази по плен,
друго тражи гнездо,
вече мири.
Осветљени прозори мире,
помирљиво се чини заточеништво,
ништа не стоји између нас и вечери,
нико не ступа међу нас,
ствари испуњава њихово чисто време,
некорисна прашина је лепа,
време које су оне биле, време које трају
навире у њима наједанпут
као што сом у тополу навире
већ крајем јануара.
Све је само собом испуњено под месецом
до руба, болно, болно,
и опажа или не опажа
друго што је болно под месецом,
то се зове: савршенство -,
то нас потреса, нас који сад пишемо
и које можда нико више неће читати.
Последње звере одлази по плен,
вече нас мири с нама самима.
Нема коментара:
Постави коментар