недеља, 22. октобар 2017.

ИЗ "ДВАДЕСЕТ ЉУБАВНИХ И ЈЕДНЕ ОЧАЈНЕ ПЕСМЕ" - Пабло Неруда

1

О тело жене, брежуљци бели, бедра бела,
личиш на свет, предајући ми се ти,
тело ми ратара дивљег браздаше тебе,
да из утробе земље искочи син.

Бејах к`о тунел сам. Из мене бежаху тице
и силно у мене надираше ноћ.
Да себе надживим, исковах као мач тебе,
к`о камен у праћки мојој, к`о стрелу лука мог.

Ал, прође освете час и волим тебе.
Тело од пути, од маховине, згуснутог млека сласт.
Ах, чаше груди! Ах, очи пуне одсутности!
Ах, руже стида! Твој спор и тужан глас!

О тело жене, трајаћу у чари твојој,
жеђи, бескрајна зебњо, путу неодлучни мој!
Корито реке тамне којим жеђ вечно тече,
и умор тече и бесконачан бол.

8

Као бела пчела зујиш, пјана од меда, у души мојој,
и у спорим колутима дима ковитлаш се.

Очајник сам, реч неодјечна,
онај што изгуби све и што све имаше.

Конопу последњи, кида се у теби моја стрепња крајња,
у пустињи мојој последња ружа биваш.

Ах, тиха!

Склопи дубоке очи. Тамо лепрша ноћ.
Обнажи тело твоје, статуо бојажљива.

Понорне очи где ноћ крилима бије,
свеже руке цвета, окриље руже имаш.

Сличне су ти груди шкољкама белим,
а лептир сенке слеће да спи сред твога крила.

Ах, тиха!

Дажди. Морски ветар гони галебе што блуде.
У самоћи сам коју си напустила.

Вода тече боса улицама влажним.
К`о болесници јече са стабла гласови лишћа.

Одсутна бела пчело, још зујиш у души мојој.
У времену оживљаваш, танана и тиха.

Ах, тиха!