1
Витлам, рукама, лудим крилима ветрењаче...
у ноћи искованој од плаветних ковина.
Ка месту где камење не досеже и одскаче,
ка месту где се спајају ватре тмурне.
Подно зидина које силовит олуј грли,
стремећи према смрти к`о јаук пут одјека...
Саздан од других снова који се кап по кап роне
сав од помаме, вала и савладаних плима.
Ах, мој бол, пријатељи, већ није бол човека.
За бол мој, пријатељи, живот већ тесан бива.
Из њега затежем праћке које преврћу звезде!
Из њега камење бацам, на ноћ душманску киван!
Желим да створим у зидинама врата.
То желим. Вичем. Плачем. Желим. Дозивам.
Најболнији и најломнији. То желим.
Даљину, тамо где влада једино помрчина...
Даље од зидина, ових, од међа, далеко.
Морам крајину прећи светлости и таме.
Што ја тај не бих био? Вичем. Плачем. Желим.
Патим, патим и желим. Затежем праћке.
Путник што продужава путем бесповратним.
Праћкаш који челу ноћи задаје ране.
Камење силовито ноћ на рађање гони.
Стрела. Варница. Бодеж. Прамац барке.
Вичем. Патим. Желим. Подижем руку тада
ка ноћи пуној звезда које расуло снађе.
Ево замуклог гласа мог, залудног труда,
жеђи рањене моје и душе пале.
Камење моје хитро враћа се и зледи мене.
Високе светлости беле затрепте, па се гасе.
Потпуне и зачуђене те влажне звезде.
Исто камење диже душа ми убојита.
И одбија се оно из исте ове таме.
Најболнији и најломнији, желим.
Желим, патим, падам. Ветар је силан.
Ах, бол мој, пријатељи, већ није бол човека!
Ах, бол мој, пријатељи, у таму већ не стаје!
У ноћи, свој од звезда које, студене, блуде,
витлам рукама, лудим крилима ветрењаче.
Нема коментара:
Постави коментар