ЕЛЕГИЈА - Војислав Илић

Хладна је јесен; и суморно вече
Над пустим пољем разастире мрак;
А студен ветар са увелим лишћем
Таласа, сече магловити зрак.

И нигде зрака од живота нема,
Пролетњи давно изумро је крас;
Кишица сипи... А из села малог
Вечерњег звона разлеже се глас...

И страхом срце у час се притаји
Гледајућ мутно на јесењи дан -
Ах, шта су снови и бескрајне жеље,
Кад живот пада као тихи сан!...

(31. август 1880.)