БАЛАДА О ПАПАГАЈУ КОЈИ ЛАЈЕ КАО ПАС - Гојко Ђого

Што птичица не пева
- мрмљао је испред врата
сваки боговетни дан
стражар с муњом око појаса.
Промукла певица
или јој се кавез не свиђа;
залуд добија просо
и сипину кост да тупи кљун;
има и ноћни суд,
ћебета два и шетњу у круг:
петнаест минута да протегне крила,
чак и свежањ папира да шкраба ноте,
још само канта птичијег млека
да стигне из Сибира;
шта био на хтела,
побркала годишња доба
и није на време стругнула у топлије крајеве,
па сад тугује
а неће да мења перје као нормалан свет;
види како је чупава,
к`о манастирска овца,
сутра долази берберин да је ошиша
и уљуди;
пропеваће она к`о и друге папиге
и неће јој више падати на ум
да блати наше светиње.

Дозлогрдило једном птици
да немо чучи на грани,
па се окрену
да доврага пошаље стражара
и газду за кога ради.
Таман је била зинула,
кад јој кроз птичији мозак пролеће
да су јој обрезали језик
и да може певати само школске песмице,
а то за живу главу није хтела,
па залаја као пас.