ЈУНАК НАШИХ ДАНА - Гојко Ђого

Шта би могао да каже
Јунак наших дана
кад би му мешину распорили
и извадили Књигу из трбуха

Живео сам од песама
посвећених пророку,
бесмртном међу смртнима,
и од љубави једне виле-овце
правио златне лестве за врте небеске.
Имао сам товар вуне
за капу и под-капу
и капљу млека од црвеног млечара.
Све што сам знао, нисам знао
или сам се претварао да не знам,
на једно сам око гледао
а на друго жмурио:
под носом ми је
пола света ћутало у мраку
пола истине и пола живота
с листа - длана избрисано.
Лизао сам сахан
и носио седло и самар,
притезао трострук каиш
да се не преврне јахач.
Веровао сам у шта веровао нисам
и подупирао криво дрво
накриво да не расте:
кад је секиру дићи требало,
користио сам унутарњи монолог,
ћутао и кад сам рећи могао.
Вазда сам се дивио другу пужу
што има рошчиће,
а своје сам нокте кидао,
прао руке
и на време скраћивао зубе:
тридесет посто био мањи
кад устанем
него кад дворим клечећи.
По цео дан сам ватру гутао
а пепелом се увече посипао:
био зец и лисица
а понекад и вук
- мењао длаку, чувао главу.
Муза моја водолија
водила ме на игранку,
играо сам на конопу
препетом између две слепоочнице,
између леве и десне певнице
 - ни на истоку, ни на западу,
ни у својој кући.