РАДИМЉА - Гојко Ђого

Зрно неба и зрно земље у твом крилу
Убрани плод на прагу сабира два света
Љубав светлости и таме на каменом лицу,
Плетеницу лозе и младих поскока
Не ранише усне ни стопала.

Мир ко биљка у камену расте
Нема руке грану да помакне
Само музика у уху ко длето
Буди заспалог јелена у трку
И ловца урезаног на твоме трбуху.

Весла даорских лађа ломе руке у алкама
Видошка тече, боли невидљива рана
Таласи таласи као горске катедрале
И ова брда одвећ мала да уставе
Или врате из бескраја.

Место венца и сокола победника на турниру
Тишина пада као иње у долину
И немо увире звук рога испод гривне
Којом тешки покров ноћи
Стеже врат трубача.

У празном кориту, слично води што потече
Сиви паук плете мреже
И виногради низ рудине пузе према мору.
Мир плодова узноси мир камења
Као младост на челу дубина првих бора.

Варљиви пламен речи стиска зима
Која се у грлу скупља као лишај на стећцима
И не да човеку иза зида да запева
Ил јаукне, кад препозна своје лице
У рукама хитра ловца на рељефу споменика.