ГУСЛАР - Гојко Ђого

Стоноги коњиц
Из земље израња у земљу урања.
За њим прапорци звече
И слепићи низ урвину котрљају
Плави наш камен небесни.

Он семе студено веје
- У врту клија зима -
Дрво хлебно не сме да прогледа.

Кад онеме крила
И проговори тишина
Сливена у чвор и зубна клешта,
Учи наше златоглаве петлиће
Да му оловна слова
Кљуцају из уста.

Његова је књига без поучка,
Наслоњена на крив врат
И ухо зинуло под чакмаком.