НА СТЕНИ - Војислав Илић

Зевсова пламена стрела на стену удари доле,
И стена на двоје пуче... Брујећи у току своме,
Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле,
И бурни његов лет
Са горском студеном струјом у цветне потече равни,
У туђ, у далек свет.
У рано пролеће тамо сурови горштак се вере,
Слушајућ` срдите вале, што храшће столетно ломе;
И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере,
И пева сумрону песму о тужном растанку своме;
И чудни његов глас
У мени душу стреса, ко лахор што стреса крилом
Зелени вити клас.

(14. марта 1885.)