ПАКАО И ПЕНКАЛО - Гојко Ђого

Судијама Врховног суда

Имао сам једно перо
које је само певало и ходало по папиру
размећући се својим словима.
Усправно је држало кичму
и ишло својим путем
не презајући ниодкога.

Непослушно је било и својеглаво,
свашта је писало,
чак и оно што ја нисам хтео
- неотесано неко перо.

Шиљио га, брусио, чупао за уши,
умакао у царске мастионице
и завлачио у лобању,
напајао црвеним тушем
из властитих вена,
само да прогледа,
да буде перо са очима,
да му слова буду видовита.

Али оно је застрањивало све више,
жврљало лево десно,
уплитало се у кучине.
Уображено перо једног гусана
- најслађе бих га треснуо о под.

Показивао сам му и друга пера:
"пеликане", "пингвине", "папагаје"
оковане у злато и сребро,
понекад и у оловне обруче.
Куд они пролазе,
кривуда и млечни пут.
- А гледај мој швракопис!

Моје перо неће ни да погледа
него поставља замке између редова
на зло да ме наведе.
Његова је мајка сврака, а отац кос,
кад је овако црно.

Једног дана ми се отело
и полетело у небеса.
Сад к`о птица пева на грани
а градски му оци раде о глави.