ЗЛАТНИ ЈЕЛЕНАК - Гојко Ђого

Јуче ми нешто на леђа легло
а ни данас ми није боље,
зао дух или тешки ваздушни стуб
никако да се скотрља.
- Хајде, велим,
можда ће у шетњи да се раздреши
бреме које свако понекад тегли.

Успут сретох малог оног балегара
што су га стари славили као крунског сведока
у чаркама срца и савести
а знао је и у подземље да се запути
и провери изблиза скаску о васкрсењу.

Само завереник веран своме крсту
или црноризац венчан с небесима
могао се прометнути у овог црног врага
што неопрезно, усред бела дана,
земљану куглу
царским друмом ваља.

О том би нешто морали знати
наши жбири и поклисари:
за кога овај црнац ради,
да није каква ухода,
можда је у смотуљку бомба
или је избеглица с југа
одшрафио главу каква Арнаута,
где су му деца и златна јеленбуба,
је ли му ово цела имовина
или је зујак само блатом облепио своја јаја,
па хоће да их положи у трбухе града?

Ђубретар мали свој посао ради,
своје ђубре гура
и не примећује да му се светина руга.

Ко зна из каква долази мрака
и куда путује рогата марва?
- Не привлаче ни мене та дијалектичка питања,
само ме мит и језик заводе
а неколико личних разлога тера
да уобличавам сновиђења
и кукца унапређујем у лирског јунака.

Он од балеге прави сунце
и котрља га својим путем,
а ја бројим дане јадоване,
доподне погледујући на Исток,
поподне на Запад
- ниоткуд да сване.