СЕЈАЊЕ СОЛИ - Гојко Ђого

Зобница пуна сланог камена,
У зрну студена клица
Кљун стисла, не проговара.

Сејач одан науци о ведрини
Посно развејава семе
За њим, дренова брстина
Брише дрхтаву бразду рукописа
И тишина, рањаву земљу умива
Руком законодавном.

Пред огледалом
Врач нема шта да обзнани,
Језик зебе у бистрини призора.

Сухомразица проветрава уста
Чкаљ и осје у жвалу зауздава
И дим са огњишта узмиче уз литице
Понад обрва.

Укаже се слепо сунце
 - провири миш испод трупине облака -
Оћути три минута бленући у дубину
И затвори капке.

Сејач без уљанице одговара на мрачно питање,
Казују му слова - свици,
Док га не заведу у тесан кланац
Тражећи да крвљу плати попутбину.