СТОЛАЦ, ПОСЛЕ ГОДИНА - Гојко Ђого

Именуј, неће се нико одазвати
Само суви врес и сечиво минулог дана
Одваја све више светлости
Извору будућем.
У густом чивиту изнад реке бледи траг
Урезан у белину младог лица.
Ожиљак листа у месу
- Слова везена на кошуљи платанове коре.
Смирише се вали, некад бачен камен
Још увек у дубину тоне.

Не гори више ништа,
Додир буди усне
Мени од пољупца зима.
Лаки дрхат ваздуха открива лет копца
Изнад чемпресових пирамида,
Гране шапћу: тишина тишина
Један човек као високи стуб дима
Корача пустим улицама
Узалуд тражећи мало пламена.