СУМЊА - Војислав Илић

У раној младости познао сам је лепо,
Њено бледо лице, замишљено чело;
Ја још љубљах тада и веровах слепо,
И у свему видех савршено дело.

Ал` она се јави једне бајне ноћи,
Кад уживах љубав у чистој слободи;
"Хајде - рече сумња - ти ћеш са мном поћи
Да тражимо пута, што истини води".

Ја истину волим, да се дигнем с њоме,
Но полазак беше пун борбе и туге;
И ја дуго плаках у лутању своме,
И у ведре дане, и у ноћи дуге.

Векови су прошли и времена дуга,
Многа царства пала, а многа се дигла;
Али моја сумња, ко и моја туга,
Још никако није своме крају стигла.

А моја ме мудрост мами сваког дана,
Да се натраг вратим у пределе сретне,
Где сребрни вали тихог Јордана
Запљускују поља и обале цветне.

Где безбрижни пастир у чудној самоћи
Слуша тајни шумор са Мртвога мора,
И скромно верује, да у тихој ноћи
То сам господ иде преко мирних гора.

(4. дец. 1886.)