БУДУЋ ЗОРА БЛИСТА - Пол Верлен

Будућ зора блиста и стиже свануће,
будућ нада ево, послије дугих дана,
опет лети к мени који вапим вруће;
будућ да та срећа сва ми је предана,

доста је очаја, размишљања пуста,
доста је злих сања, ах, доста је сада
сваке ироније и стиснутих уста
и досјетки када дух душу надвлада.

Бестрага љутина и пести и снага
због многих опаких и глупавих људи,
бестарга ненавист ужасна, бестрага
и заборав што га гадно пиће нуди.

Хоћу сад, кад биће свјетла узносита
у ноћ моју лије бљесак овог сјаја
љубави, која је прва и вјечита,
у име доброте, смијеха, загрљаја,

хоћу, праћен од вас, очи мила плама,
и од тебе, руко с којом моја дрхти,
хоћу право, било меким путањама,
било да су пути камрњем застрти;

хоћу да кроз живот прав и смирен ходим,
далек свакој сили, мржњи, неспокоју,
к циљу којем судба кораке ми води:
то је сретна дужност у веселом боју.

Јер ћу, да заварам спорост дуга пута,
безазлене пјесме пјевати, ја велим:
она ће ме слушат мирна и тронута,
и другога раја заиста не желим.