ПИСМО - Пол Верлен

Напустив због хитних брига ваше очи,
Госпо (сви ће бози то ми посвједочит),
Ја гинем и венем, како већ то чиним
У згодама сличним, и предан горчини
Пролазим кроз бриге, ваша сјена за мном,
У мислима дању, у сну ноћу тамном,
Дању, ноћу, дивна Госпо, тако често,
Да због тијела, души што препушта мјесто,
Приказа ћу и сам постат, ништа друго,
И у жалосноме усхиту и дугом
Сну о загрљају, жељама без броја,
С вашом ће се сјеном стопит сјена моја.

До тада, најдража, теби сам на службу.

Имаш ли још увијек доље добру дружбу?
Је л` ти све по вољи? Пас, папига, маче?
А оној Силвани, која би ме јаче
Црним оком такла, да нема твог плавог,
Па и мигну мени каткад, за рећ право!
Да ли повјерење можеш још поклонити?

Но, Госпо, нестрпљив план ме један гони,
Да освојим свијет и сва богатства с њиме,
Па невриједан тај вам залог дам у име
Љубави, једнаке сваком славном пламу
Којим дична срца освијетлише таму.
Маркантум и Цезар не љубљаху, молим!
Тако Клеопатру ко што ја вас волим,
Не сумњајте, Госпо, и ја ћу у ватру,
Ко Цезар за смијешак, за вас Клеопатру,
Ко Антун за цјелов у бијег ћу се дати.

Тиме, драга, сврших. Треба причу скратит,
Јер вријеме што човјек губи штијућ писмо
Није вриједно труда којим писали смо.