пре десет година
викнуо сам на Њу
отишла је
у папучама од црног
сјајног картона
"не извињавај се
- рекла је -
не треба"
викнуо сам на Њу
у празном
болничком ходнику
био је јули жега
на зидовима
љуштила се масна фарба
мисрисале су липе
у градском парку
покривеном смогом
ја безбожник
хтео сам да јој искамчим пропланак
док је умирући
задихана одбацивала
оне пусте и страшне светове
у магновењу вратила се
код својих на село
хтео сам за њу у последњем тренутку
да испросим
дрво
облак и птицу
видим њена мала стопала
у великим мртвачким
ципелама од картона
ја безбожник седео сам између
стола и ковчега
хтео сам да се догоде чуда
у индустријски задиханом
граду у другој половини
XX века
та ствар
извађена из мене
на светлост дана плаче
Нема коментара:
Постави коментар