ПЕСМА СУНЦУ - Ехнатон

Величанствено си, сјајно, на обзору свом,

Ти, вечно Сунце, изворе живота!

Кад се издигнеш светло - на источноме небу -

Цео цвет је сјајан од твоје лепоте!

Јер ти си лепо, велико; ти надземаљски блисташ

И твоји зраци обргле сва твоја стварања.

Ти си победоносно, ти све нас хваташ,

Све нас везујеш својом љубављу.

Кад на западном своду зађеш -

Свет постаје таман као да је изумро,

Људи спавају у својим собама;

Дах им је друкчији, а лице угашено...

Ничега немају, јер као мртви, они

Ништа више и не знају. -

Грабљиве животиње излазе тад из пакла,

Отровне змије и зле мисли долазе...

Свет цео ћутке лежи, јер је њега

Творац оставио његов.

А кад се твоје лице појави опет,

Тада свечано сину крајеви земље,

Росом окупани, сјајно обучени

Подижу своје руке: теби се моле...

Све животиње скачу, радујућ` се паши -

Све дрвеће и све растиње клија...

Све птице излећу из својих гнезда...

И тебе хвале замахом свог полета...

Све рибе у водама весело скачу -

Све крилате мушице, мала бића -

Све оживљава, јер их твој поглед прати.

Ти будиш клицу човека и чекаш

Да у женином телу човеков плод порасте.

Ти дајеш ваздух пилету у љусци

И ти му пружаш снагу да љуску разбије само.

Ти их све умирујеш, дадиљо нерођених,

И дајеш им дах којим оживи твоје дело

Кад се појављује из тамног крила.

Ти си створило земљу по својој вољи,

Ти свему живоме за живот храну пружаш.

Ти одређујеш меру живота свему.

Ти, Сунце, ствараш почетак и крај свему.

С мраком одлазиш, на зрацима се враћаш.

Ти си и било мог срца!

Све што ми видимо у твојој светлости -

Све ће да прође

Али ћеш ти само остат да вечно живиш.