О ЧОВЕКУ, ЊЕГОВОЈ БОЈИ, ЗВУКУ И СМРТИ - Леополдо Марећал

1

Говор наш у рату

похвала је дана.

Нов дан облик пехара има:

тражи да свирком нашом наливен буде.

Лаки смо,

од игре наше земља се не умара.

Идемо заједно, дугачка чета дима.

2

Вејемо речи.

На путевима жене и човека,

жена ојача као ветар.

"Оружје јасно разговара у подне - рекосмо -

никада није дожњело жетву!"

А крв наша на сунцу

ружа је најцрвенија...

Звук човека, боју човека,

укоренимо моћ ову у дану!

Нов дан облик пехара има:

тражи да бојом нашом напуњен буде.

3

Ипак зборимо на крају:

"Боја смо необична,

и нога оста крај земље и њене игре.

Руке косача однесе време:

дим смо који завичај дима тражи."

4

На крају певамо тако, и то је похвала дана.

Нов дан облик пехара има:

тражи да напуњен буде

нашом смрћу.