Платон

Ступисмо у замрачен заклон шумице свете,

Нађосмо кипарског дечака: он румен, ко јабука,

Не носи ни тоболац, нити лук вити носи:

У цветном дрвећу су висили сакривени.

А он је дремљив лежао на круницама ружа,

Насмејан у сну, пчеле плаве зујале око главе

И вредно са усана његових мед сисале.

*

Румених уста пољупци опише мене:

То беше нектар, и мирис амброзије ту је.

Много љубави испих и душа моја се разли

На пехарима сласти где дах се с дахом меша.

Муњевите су очи исплеле зрачну мрежу

И у ту мрежу срце ухваћено је моје.

*

Хрисила, већ је јутро. Зар морам ић` од тебе?

Чуј! Завидиљиви пето пева: "Свани зоро!"

Титане јадни, стар си: остављаш Аурору

Рано из заргљаја испусташ жену своју.