Ноћ планинска гледа оком к`о у срне
што самотна оста, уз лане, сред горе;
а као пророштвом обдарене зборе
у сну надахнутом оранице црне.
Шарају ту слику, шиљате сабласти,
јаблани занети. Часовник поноћни,
петао булазни; шири месец моћни
ствари, да усхитом немим их превласти.
Сна језеро плаво, без покрова тмине,
наличи на чисту свест тамне планине.
Тик над водом коју дах његов набира,
месец љубит жели Албин, пастир луди.
Кроз врт месечарски успаванка блуди.
На ђаволе лају пси из манастира.
Нема коментара:
Постави коментар