На пропаст света све мирише
мирисом јачим од воћа и жбуња,
подневна птица не пева више,
натиче жртву сад на трн,
потресно спљоштен и скоро црн
Месец се шуња.
Летња је ноћ, а таква студ!
Витао кружи као луд,
звезде ко да изгубише ум,
свак се дивље врти куд која
пре но што дрхтећи зађе за хум,
баш као молитва моја.
Одби ли дванаести сат,
чу ли се петлов крик?
Ко Судњи дан се гласи тај бат -
срце ми игра ко људска празна
гледајућ сопствен мој лик,
и то је суд и казна.
Нема коментара:
Постави коментар